Otuđenje od prirode. Mislili smo da je sve pod našom kontrolom, ali ovaj virus je potvrda da smo ipak deo prirode. Onaj slabiji. Nemamo mi nikakvog oružija do naše pameti. Jedino rešenje bi bilo vratiti se u prirodne tokove, uskladiti se sa onim odakle smo potekli, a ne uporno narušavati prirodan sklad.
 
U poslednja dva meseca Svet je dokazao da je "globalno selo". Različite nacije su se na svojstven način borile protiv ovog "čudovišta" koje je zadesilo celu planetu. Naravno, borba je, kod različitih naroda, imala drugačiji put zavisno od odnosa prema životu, ali i od političkog uređenja i naravno od jačine zdravstvenih sistema. 
 Moji su se, nekako, proteklih godina, rasuli svuda po svetu. Brinula sam za njih. 
"Sećanja. Faze emotivnog odrastanja. Tek sada? Samostalnost. Možda nas tek muka natera da se podsetimo šta to zanči razmišljati o sebi i ponovo se setiti neprestanog sazrevanja." moj tok misli dok gledam u osunčanu baštu naše privremene(vanredne) kuće. I zaista u početku činilo mi se da smo zbog svega što se deslio otišli na kraj sveta.
 
Nekad, kad sam bila mala htela sam doći do kraja sveta, koji je bio na kraju bašte naše stare vikendice. Uspela sam. To je bila avantura. Čak sam i na tom kraju krajeva jela kupine. Sad sam evo ovde na Sevru Banata, još dalje od kraja moje bašte. I uopšte ne žalim zbog toga, u ovom trenutku volela bih da sam u Svemiru.
 Pošto je pored mene jedno divno biće, čak ga nekad nazovem i "super unapređeni raučunar"- Marko, znali smo otprilike šta se sprema. I čim je prvi Kinez kinuo, mi smo bili daleko od Beograda.
 
Lutam kroz emotivne faze kroz koje sam prošla u ovom periodu. Verovatno smo svi prošli kroz neke od njih, pa čak i slične u ovakvoj situaciji. Prvo je počelo nepoverenje, potom je usledio strah, pa nervoza, suočavanje, nije bilo lako, i na kraju neki čudan mir, pa čak i radost. 
Svesna sam da je ovo period, koji je napravio katastrofu u svetu, mnogo je ljudi stradalo i neverovatno mi je žao toga. Ali, svaka situacija ima svojih dobrih i loših strana. (Naravno, filozofski gledano)
 
Mislim da je pozitivno što smo se napokon okrenuli sebi i porodici, što mnogi nisu mogli od neprestanog trčanja. Samo nešto razmišljam: Da li je morala da se desi svetska katastrofa, da bi se podsetili šta je zapravo bitno. 
 Faza radosti je usledila najviše zbog toga što sam se vratila prirodi ( Sedim u divnog bašti punoj olistalog drveća, dok ovo pišem.) I odlučila sam da ću svoj život provesti blizu prirode. Zaista mi je to nedostajalo sve ove godine.
 
Evo šta kažu svetski stručnjaci o borbi protiv virusa: sunčanje, kvalitetan san( zaspati pre ponoći) i jesti hranu obogaćenju cinkom. (Za više informacija: Dr. J. Campbell i jutjub kanal MedCram.)Važno je jačati imunitet, ovo naravno ne može da izleči virus, ali može znatno pomoći kod preventive, ali i pri borbi protiv virusa. 
 I naravno, što više možete- osmeh na lice, to instant jača ceo organizam. 
Želim vam čelično zdravlje! 

Vreme Korone. Do pre mesec i po dana niko ne bi pretpostavio da će apsolutno sve stati. Stalo je. Po mom mišljenju, s obzirom na to da je ovo nešto na šta lično ne mogu da utičem, trudim se da se ne nerviram.
 
Zapravo sam se smejao sebi kad premotam film i setim se šta sam polovinom februara sve isplanirao. Bog očigledno ima druge planove. Jako mi je žao žrtava jer trenutno gde živim broj se znatno uvećava, i razmisljam o njihovim porodicama.
 
Zahvalan sam Bogu sto sam i dalje zdrav, i nadam se da ću biti. Strah nemam jer uvek ponavljam reči mog ucitelja Četa Vokera, koji kaže: ,,Strah ne pomaže!” Naravno, trudim se da ispunim sve moguće zadatke zadate od medicinskih radnika koji su u ovo vreme istinski heroji. Često razmišljam i o ljudima koji rade u supermarketima, nosačima hrane na kućnu adresu koji su uvek izloženi riziku i skidam im kapu.
 
Razmišljam i o ljudima koji su se iselili, izgubili poslove, njihovoj deci itd. Što se mene lično tiče, nastavio sam da radim preko interneta, ali svaki slobodan trenutak koristim za čitanje knjiga, gledanje filmova, preispitivanje sopstvenih ciljeva, razgranicavanja bitnog od nebitnog, i mirenja sa situacijom.
 
Moram priznati da mi prija udaljenost od metroa, alarma i jurnjave jer sam u momentu pred početak ove okolnosti bio znatno premoren. Zadovoljan sam cinjenicom da mogu da budem sam sa sobom toliko dugo u tisini i da nemam problem s tim. Mislim da stvari treba prihvatiti onakve kakve jesu, treba biti optimističan i zaista se nadam da ce se ovo skoro završiti jer mi je užasno žao ljudi koji umiru.
 
Što se mene lično tiče, pozitivna stvar u celoj ovoj priči je vraćanje knjigama koje sam planirao da čitam ranije, razgovor sa bližnjima koji je mnogo učestaliji nego za vreme konvencionalnih okolnosti.
Želim svima sve najbolje! Samo optimistično! 

Ležim na kauču. Iza mene u kuhinji je hrpa prljavih sudova, ispred mene na stočiću četiri prljave čaše, prazna kesica čipsa i prazna flaša soka (sinoc sam gledao film). U sobi pored nenamešten krevet, a u ćošku prašnjavi teg koji sam kupio pre petnaest dana. Gledaju me svi i kukaju da im posvetim malo pažnje, ali ja ljubomorno čuvam greh koji me je uzeo pod svoje, LENJOST.
 
Od čega krenuti? Da li raspremati prvo ili prvo da vežbam?

Vec dvadeset dana u izolaciji nemam odgovor na ovu dilemu. Elem, stiže mi po ko zna koja poruka Teodore koja me već mesecima juri da nešto napišem za Ludum Ludum i ja polako Ludim-ludim. Počinje da mi se javlja BES. Tako da OK, krenuću od toga. Naravno, bacim pogled da vidim šta su kolege filozofirale kad gle... Pavle prvi, ko zna kad već uradio domaći. Kako mu zavidim.. Eto je i ZAVIST. Zbog njega sad ja ispadam još lenji... Palim tridesetu cigaretu, što će reći da sam PROŽDRLJIVAC i krećem.

Dakle, GREHOVI.
 
Stvori Bog čoveka i dade mu jednu sposobnost daleeeko veću nego drugim živim bićima na zemlji. Sposobnost da uči, da razume zakone u prirodi. I dade mu mogućnost izbora, da li da uopšte uči ili ne i da li da to znanje iskoristi da pomogne planeti i bićima na njoj ili da odmogne. Nažalost, pod uticajem i negovanjem grehova, ljudi su u ogromnom procentu odlučili da ne uče, samim tim da odmažu ili da uče i opet da odmognu. Možemo promeniti ovaj haos ako učimo i menjamo sebe, ako se borimo protiv naših grehova. Borimo se, menjamo sebe.
 
Mogao bih svašta još da napišem, ali scena mi je nekako bliža nego olovka. Odoh sada da raspremim ovo s**** i da vežbam malo. 
 
Vidimo se na Saligiji gde ću biti Invidia (zavist). Pozdrav!

Trenutno se ceo svet nalazi u poziciji da zavisi od ljudskih vrlina. Discipline, solidarnosti, empatije, nesebičnosti... To je pozitivno. Ali ja sa tim imam problem iz nekoliko vizura.
Prvo, zašto smo morali da dodjemo do tačke pucanja i kolabiranja sistema, da bismo definitivno utvrdili da je neophodno ulaganje u ono što je najbitnije - zdravlje.
 
Kao priče o velikim umetnicima koji su tek posthumno stekli afirmaciju. (Sad, da se razumemo, ideja bavljenja umetnošću ne bi trebalo da obiluje prvenstveno željom da se dostigne slava, ali ako neko stekne odredjene zasluge u tome čime se bavi, zašto mu ih ne bismo i dali? Ako ništa, bar da ne umre kao prosjak...)
 
Zašto i dalje traje ta trka sa naknadnom pameću, koju nikako da stignemo, ili još bolje - prestignemo? Sada stižu milioni donacija, prave se planovi kako bi se zdravstvo unapredilo, povećavaju se plate, poklanjaju se aparati, pa se čak i na “polucrno” nabavljaju... To je jedno. 
Drugi problem u uvodnoj rečenici je glagol “zavisiti”. Svet zavisi od ljudskih vrlina. Ali u praksi, paralelno sa naknadnom pameću dešava se nešto mnogo opasnije od virusa.
 
Grehovi počinju da isplivavaju. Ne u pojedincima. U masama. Samoživost, bahatost, nemar, zastrašivanje, bezosećajnost, inat, pa sve do smrtnih grehova kao što su gordost, zavist, pohlepa...bes.
 
Od dna, pa sve do vrha piramide uključen je mod preživljavanja. A kada je zver, kao što je čovek, na taj način priterana u ćošak, ona kreće da se brani životinjskim, a ne čovečnim, civilizacijskim sredstvima. Instiktom, a ne razumom. A razum pobedjuje sve. Malo je potrebno. Da čovek bude u dosluhu sa sobom. Malo... Što reče neko - To malo mož’ vola d’ubije. Ipak, nije to samo instikt.
 
Čovek je, kao i u svemu drugom, otišao korak dalje. Tako da se uz ono bazično, javlja i ono nisko i primitivno, egocentrično, samoljubivo, parazitsko. Ono što se bori za to da njegovo biće, ispred drugih bića iskonzumira sve ono što se iskonzumirati može. A kada tu nestane, prelazi se na mesto gde ima.
 
I na ovom mestu ne mogu, a da se ne setim legendarne scene iz Matriksa kada agent Smit ovu pojavu objašnjava Morfeusu, gde dolazi do konkluzije da se živ čovek u potpunosti poistovećuje sa još jednim oblikom života - virusom. 
Po mom mišljenju, taj virus je smrtonosniji. I mnogo je više potrebno da se preleži. Rehabilitacija traje izuzetno dugo. A i posle toga, može da se povrati. Tu dolazimo do pitanja karaktera. Snage volje. Da li se zadovoljavaš činjenicom da si svesno odbacio taj dar koji ti je dat i da se od jednog veličanstvenog bića pretvoriš i ostaneš ono što jedan moj prijatelj voli da nazove primitivus maximus?
 
Problem je u tome što u ovom svetu punom vernika mnogi na taj put vrline (rehabilitacije) ne žele da krenu. Oni misle da su već tamo. Da to njima nije potrebno. I onda se zadovoljavaju pukom i površnom formom, formom, formom, ubedjujući, lažući sebe da su oni to što misle da treba da jesu (koja konstrukcija...?), dok su u stvari daleko od prave istine.
 
Ja ne verujem u boga, ne pripadam nijednoj religiji. Nalazim da mi nije potrebna da bih našao svoj mir, pravac i suštinu. Ne potcenjujem druge kojima jeste. Naprotiv. Ali i ne poštujem one koje veru praktikuju iz viroznih razloga. Kada čujem da su usta puna boga, molbi i molitvi, a iza reči stoji otudjenje od prirode koja nas je sve, vernike i nevernike, ljude i životinje, organsku i neorgansku materiju stvorila, kada sebe stavljaju ispred drugog čoveka, drugih živih bića, ispred prirode (u koju ja verujem), kada čujem te neprirodne ljude koji ne vole, niti su voljeni, već su njihove reči vukovi, ogoljeni, čak više ni u jagnjećoj koži, nažalost, u meni se javlja, doduše samo jedan, ali smrtni greh - bes. Bes, ili Ira je moj lik u “Saligiji”.
 
Sasvim adekvatno, kroz život se bes često pojavi, ali uz zdrav razum, mir, pravac i suštinu, ume da se prevazidje i kanališe. Ipak, uvek su tu novi, mutirani izazovi koje nudi ovaj svet. Naročito danas. I u ovakvim okolnostima. Granice se sve više pomeraju. Pritisak je jači i veći. Kušnja je sve gora. I tu vidim dva scenarija. Ili ćemo postati jači i stabilniji, oni koji prepreke prevazilaze raciom. Ili, u suprotnom, ne bih voleo da se nalazim u koži onoga, koji nas kuša.
 
Mislim da svako od nas, pojedinačno, može da postigne mnogo protiv armije primitivusa. Da svojim primerom da do znanja drugima da postoji način, da ih ohrabri, da im ulije snagu za borbu edukacijom, vaspitanjem, pristojnošću, empatijom, verom, zdravom tradicijom i nadasve ljubavlju. I da se ne sklanjaju, nikako da se ne sklanjaju pred naletom grehova. To možemo da postignemo isključivo delanjem. Ali ne kao na kraju “Tri sestre”, kada pomenute hrabre sebe rečima “radiću, radiću, radiću”... I?
 
Ono što se kaže i odluči, u ovom slučaju, mora da se ispuni. U suprotnom... ostaje nam Saligia.