Proveli smo više od mesec dana u izolaciji/ karantinu... kako god, zatvoreni. I nešto više od mesec dana kako sam zamoljen da nešto napišem o našoj predstavi i ovoj situaciji u kojoj se nalazimo. Sedim, kao i moj doktor, alkoholičar Gula, pijuckam viski kod kuće i ne znam šta da kažem.
 
Od početka pandemije, traže nam iz Grada, naših pozorišta, da pošaljemo ljudima poruku solidarnosti. Da ostanemo kod kuće. Svakog dana slušamo neke nove teorije zavere. Prvo krivimo kineze, pa amerikance, pa 5G mreže, Bil Gejtsa... 
Već se iznerviram i odustanem al' 'ajde, polako. 
 
Naša predstava Saligia se bavi stvaranjem sveta u kome učestvuje sedam smrtnih grehova koji se bore za prevlast uz povremeni i neiskreni strah od Boga. Kakav nadrealizam! Pa možda i nije. Možda i totalni realizam. Ne znam da li svet vode one porodice o kojima se priča u tim teorijama zavere, ali znam šta vodi ovaj svet...grehovi. Svako od lidera gordo i pohlepno proždire sve što poželi i besni kada mu neko stane na put što pojačava njihovu zavist. Proždiru obične ljude koji su umorni od borbe i postali lenji. Kakva globalna blud.
 
Bilo kako bilo, svet se ne kreće u pravom smeru. Nešto radimo pogrešno. Neki svesno, neki nesvesno. Ne zazirući od bilo koje opasnosti. Kada je počela izolacija na svetskom nivou, svi su slali slike labudova i pataka iz Venecije. I ja sam okačio to. Dirljivo. Nema kruzera da im prljaju vodu iz koje su pobegli zbog njih. Onda je krenuo lanac slika kako se priroda budi. I svi smo fascinirani time. To je lepo. Ali kada se vrati sve u "normalu", hoćemo li voditi računa i negovati tu prirodu čiji smo mi gosti? Ne! Kruzera će biti duplo više. Sve one kojima je ova kriza izbila debeli novac iz džepa, postaće samo jos bahatiji i proždrljiviji kako bi opstali u biznisu.
 
A šta mi možemo da uradimo po tom pitanju? Možemo. Da ustanemo i da kažemo kao narod šta hoćemo, a šta nećemo. Da mi odlučujemo kako želimo da živimo. Pre korone smo se navikli na maske zbog uzasne zagađenosti vazduha. Šta ćemo da udišemo za koju godinu ili ćemo svi nositi respiratore na leđima kao boce za kiseonik? Korona treba da nas trgne da nam bude jasno da moramo da se vratimo osnovama života na zemlji. Negovanju i bogaćenju okoline u kojoj živimo.
 
Hajde da mi, narod, sadimo drveća u ovom popločanom gradu, hajde da mi čuvamo reke koje teku u našim gradovima, šume koje rastu vekovima oko nas, livade koje cvetaju iznova i iznova. Hajde da volimo ljude koji nam sada nedostaju. Hajde da ne budemo sebični i gledamo svoja posla.
 Hajde da učinimo ovaj svet boljim mestom za život. Hajde da se borimo. Nemojmo odustajati. Hajde da ne damo da rade šta god hoće sa nama. Imamo pravo da živimo kako želimo. Hajde da živimo na ovoj divnoj, prelepoj planeti Zemlji!

Iskreno, nisam siguran ni kada je sve ovo počelo... U početku sam brojao dane. Svakako, to da li je meni dosadno ili nije je potuno nebitno. Imam mogućnost da u nekim okvirima organizujem svoje dane. Lekari i medicinsko osoblje tu mogućnost nemaju. Zaista mislim da su oni heroji ove 2020. godine i da se ne sme zaboraviti veličina njihovog podviga NIKADA.

Na neki čudan način sam se navikao i uspeo sebi da koliko toliko produktivno organizujem dane. Liče dosta jedan na drugi, ali se menjaju serije i filmovi koje gledam kao i knjige i tekstovi koje čitam. Nedostaje mi pozorište isreno, nedostaje mi magija trenutnka u kojojem sa publikom dišem istu misao i imam isti cilj...

Pozorišta je ,,uvek'' bilo i biće ga , pričekacemo, moguće dosta , ali znamo  šta čekamo, taj trenutak ... Bar ja tako vidim ovu čudno nametnutu pauzu.
Da kažem da se ne bojim , slagao bih , mislim da je samo ludom čoveku svejedno , ali taj strah odnosno briga me ne sputava već samo opominje na veću opreznost i ozbiljnije shvatanje.

Fascinira me iskreno koliko gluposti su ljudi spremni javno da iznesu putem društvenih mreža... Da se izmišljanje teorija zavere ili  iznošenje informacija s pijace u javnosti može naplatiti, neki bi se zaista obogatili...
Neko vreme sam se nervirao, a onda sam jednostavno prestao da posećujem neke društvene mreže.
Svakako, radujem se novom trenutku sa kolegama, publikom i svim ljudima oko scene, da svi zajedno udahnemo kad čujemo ,,treći znak'' i nastavimo da živimo jednu magiju koja se zove pozorište.

Četrdeset i prvi dan izolacije, izolacije od ljudi, zatvora ili spašavanja, udaljavanja ili zbližavanja, straha, ili junačenja, razilaženja od ljudi, ili još jačeg spajanja sa njima.

Četrdeset i prvi dan ništavila, ili svega što nam je zaista potrebno, i pre tačno toliko dana, sve je izgledalo normalno, punog i velikog zaleta, nemajući u vidu da će sve da prestane, da se zaustavi. SVE SE IPAK ZAUSTIVILO. Možda je i trebalo, moguće je da i nije. Za šta god da se uhvatim, misli su mi podeljene na obe strane, da li nam se priroda obnavlja ili je iza ovog virusa koji definitivno prisutan još neka veća sila koja dela dok smo mi obuzeti pranjem ruku i halapljivom kupovinom medicinskog alkohola.

Definitivno, nikada ne bih uzela da dubinski preispitam misli u vezi sile koja nas razdire da mi nije pre par dana drugarica i koleginica po pozorištu, glumica Teodora Ristovski, u čijem sam Ludum Ludum teatru igrala do momenta dok mi pred svima na sceni u našoj predstavi puca meniskus. To snažno pucanje kolena me je razvojilo od njenog novog pozorišnog komada „Saligia“ u kome sam svim silama želela da igram. Nazvala me je pre neko jutro i predložila da napišem tekst o trenutnoj situaciji.

Do samo skoro, lično moj život je bio tolika jurnjava, tolika drama bez ijedne pauze. Jutarnje budjenje, iskakanje iz posteljine, isplanirano, kao robot, stavljati posuđe u mašinu, veš, u drugu mašinu, priprema obroka za porodicu, dogovori, sastanci za posao, i jurnjava na časove baleta koji su bili svakodnevni i celodnevni. Mala mašinerija sa svim  šrafovima u jednom. Nikada ne bih stala, oba puta je bilo prisiljeno stajanje, prvi put kidanje meniskusa, drugi put problem svetskih razmera- Covid 19.

Do 15-og marta, preovladavala rečenica „Bože pomozi mi da sve postignem“ , želja da budem dobar nastavnik baleta deci, dobar bračni drug, solidna domaćica u kući i prijatelj, sestra i ćerka. Neretko su dani u kojima žrtvujem san ne bi li postigla da zagrlim prijatelje, smejem se sa njima, ponekad i tugujem.
Strah, nema straha... Nije ga bilo ni u jednom momentu ovih proteklih mesec i kusur dana. Panika, Da, jaka panika, ne od vremena u kome smo sada, panika u razmišljanju šta ce biti sa vremenom sutra. Da li ćemo znati da se izborimo sa halapljivim proždrljivcima, to su ti isti lešinari koji su počistili sve rafove,pograbili sve za sebe. Poistovećujem ih sa onim grabljivcima koji u svakoj situaciji stavljaju sebe u prvi plan i kada im nije mesto, nametnu se kao da jeste, koketirajući sa ljudskim bolom, nameste ti sve da nije, a opet bi i moglo biti...

Kao da je sve trebalo stati. Posle dužeg vremena pravimo sva tri obroka, pričamo jedni sa drugima, imamo vremena da saslušamo, ne trošimo sumanuto, vraćamo se starim kuhinjskim receptima, mislimo jedni na druge. Nema više histeričnog presvlačenja u taxi automobilima, toliko izbezumljeni od gradske gužve, ne stižući više nigde. Stopala su odmorena od visokih štikli i pluća prodisala ne udišući više kafanski nikotin. Ne osećam više miris neokupanih tela u gužvama i nema onih nota jeftinih parfema. Jako mi fale draga lica mojih balerinica, njihova neizmerna ljubav, moji roditelji, sestre, zagrljaj bliskosti i osećaj sigurnosti, a odmorila se od ljudi koji su mi nametnuti, silom prilike, i da je do mene, sklonila bih se od njih.

Panika.. Opet panika... Da li ćemo i mi opet nositi na sebi te mirise jeftinih parfema kao u doba ’90-tih kada se na ulicama prodavao benzim i vozio golf II. Gušenje... U ovoj situaciji među prvima stradaju umetnici. Kome je umetnost potrebna kada su ljudi gladni. Ne idu ljudi praznih stomaka na časove baleta ili u pozorište da odgledaju neki novi komad ili operu. U ovo doba opstaje hrana i zdravstvo. Bez toga se ne može. (Svaka čast ljudima na udarnim radnim pozicijama)
Mnogi umetnici ostaju bez korice hleba, na ivici egzistencije, za njih je čak i jeftina nota pafema nedostižna, za mene su i oni heroji. Molim se za ljude, za profesije, za humanost, blagost, naklonost za ljubav, onu istinsku, ne fraziranu ljubav. Molim se da gordost izčezne, pohlepa i zavist nestanu. Vreme je za izlečenje. Dosta sumnje, dosta ljubomore i konstantne teorije zavere.

Ljubav... Ima puno ljubavi... Ljubav su trenutno moji online časovi baleta za decu i odrasle, svi smo tu zajedno, željni da se uspostavi skype poziv, željni jedni drugih, milina koja me nadvlada kada im čujem glas i vidim lica koja ispune srce toplinom.

I nada... Nada koja prožima je svaka rečenica izgovorena koliko je ljudi izlečeno od virusa, nada mi je svaki poziv mojih polaznika  rečenicom „Nina kada ćemo u salu“. Nada su moje balerine koje pre svakog časa imaju igračke da mi pokažu, svaki novi sladoled koje su pravile sa svojim roditeljima, svoju novu balerina posteljinu, svaki novi naučeni korak... Nada... Familija i topli kakao sa njima.
Ostanite zdravi.

Otuđenje od prirode. Mislili smo da je sve pod našom kontrolom, ali ovaj virus je potvrda da smo ipak deo prirode. Onaj slabiji. Nemamo mi nikakvog oružija do naše pameti. Jedino rešenje bi bilo vratiti se u prirodne tokove, uskladiti se sa onim odakle smo potekli, a ne uporno narušavati prirodan sklad.
 
U poslednja dva meseca Svet je dokazao da je "globalno selo". Različite nacije su se na svojstven način borile protiv ovog "čudovišta" koje je zadesilo celu planetu. Naravno, borba je, kod različitih naroda, imala drugačiji put zavisno od odnosa prema životu, ali i od političkog uređenja i naravno od jačine zdravstvenih sistema. 
 Moji su se, nekako, proteklih godina, rasuli svuda po svetu. Brinula sam za njih. 
"Sećanja. Faze emotivnog odrastanja. Tek sada? Samostalnost. Možda nas tek muka natera da se podsetimo šta to zanči razmišljati o sebi i ponovo se setiti neprestanog sazrevanja." moj tok misli dok gledam u osunčanu baštu naše privremene(vanredne) kuće. I zaista u početku činilo mi se da smo zbog svega što se deslio otišli na kraj sveta.
 
Nekad, kad sam bila mala htela sam doći do kraja sveta, koji je bio na kraju bašte naše stare vikendice. Uspela sam. To je bila avantura. Čak sam i na tom kraju krajeva jela kupine. Sad sam evo ovde na Sevru Banata, još dalje od kraja moje bašte. I uopšte ne žalim zbog toga, u ovom trenutku volela bih da sam u Svemiru.
 Pošto je pored mene jedno divno biće, čak ga nekad nazovem i "super unapređeni raučunar"- Marko, znali smo otprilike šta se sprema. I čim je prvi Kinez kinuo, mi smo bili daleko od Beograda.
 
Lutam kroz emotivne faze kroz koje sam prošla u ovom periodu. Verovatno smo svi prošli kroz neke od njih, pa čak i slične u ovakvoj situaciji. Prvo je počelo nepoverenje, potom je usledio strah, pa nervoza, suočavanje, nije bilo lako, i na kraju neki čudan mir, pa čak i radost. 
Svesna sam da je ovo period, koji je napravio katastrofu u svetu, mnogo je ljudi stradalo i neverovatno mi je žao toga. Ali, svaka situacija ima svojih dobrih i loših strana. (Naravno, filozofski gledano)
 
Mislim da je pozitivno što smo se napokon okrenuli sebi i porodici, što mnogi nisu mogli od neprestanog trčanja. Samo nešto razmišljam: Da li je morala da se desi svetska katastrofa, da bi se podsetili šta je zapravo bitno. 
 Faza radosti je usledila najviše zbog toga što sam se vratila prirodi ( Sedim u divnog bašti punoj olistalog drveća, dok ovo pišem.) I odlučila sam da ću svoj život provesti blizu prirode. Zaista mi je to nedostajalo sve ove godine.
 
Evo šta kažu svetski stručnjaci o borbi protiv virusa: sunčanje, kvalitetan san( zaspati pre ponoći) i jesti hranu obogaćenju cinkom. (Za više informacija: Dr. J. Campbell i jutjub kanal MedCram.)Važno je jačati imunitet, ovo naravno ne može da izleči virus, ali može znatno pomoći kod preventive, ali i pri borbi protiv virusa. 
 I naravno, što više možete- osmeh na lice, to instant jača ceo organizam. 
Želim vam čelično zdravlje! 

Vreme Korone. Do pre mesec i po dana niko ne bi pretpostavio da će apsolutno sve stati. Stalo je. Po mom mišljenju, s obzirom na to da je ovo nešto na šta lično ne mogu da utičem, trudim se da se ne nerviram.
 
Zapravo sam se smejao sebi kad premotam film i setim se šta sam polovinom februara sve isplanirao. Bog očigledno ima druge planove. Jako mi je žao žrtava jer trenutno gde živim broj se znatno uvećava, i razmisljam o njihovim porodicama.
 
Zahvalan sam Bogu sto sam i dalje zdrav, i nadam se da ću biti. Strah nemam jer uvek ponavljam reči mog ucitelja Četa Vokera, koji kaže: ,,Strah ne pomaže!” Naravno, trudim se da ispunim sve moguće zadatke zadate od medicinskih radnika koji su u ovo vreme istinski heroji. Često razmišljam i o ljudima koji rade u supermarketima, nosačima hrane na kućnu adresu koji su uvek izloženi riziku i skidam im kapu.
 
Razmišljam i o ljudima koji su se iselili, izgubili poslove, njihovoj deci itd. Što se mene lično tiče, nastavio sam da radim preko interneta, ali svaki slobodan trenutak koristim za čitanje knjiga, gledanje filmova, preispitivanje sopstvenih ciljeva, razgranicavanja bitnog od nebitnog, i mirenja sa situacijom.
 
Moram priznati da mi prija udaljenost od metroa, alarma i jurnjave jer sam u momentu pred početak ove okolnosti bio znatno premoren. Zadovoljan sam cinjenicom da mogu da budem sam sa sobom toliko dugo u tisini i da nemam problem s tim. Mislim da stvari treba prihvatiti onakve kakve jesu, treba biti optimističan i zaista se nadam da ce se ovo skoro završiti jer mi je užasno žao ljudi koji umiru.
 
Što se mene lično tiče, pozitivna stvar u celoj ovoj priči je vraćanje knjigama koje sam planirao da čitam ranije, razgovor sa bližnjima koji je mnogo učestaliji nego za vreme konvencionalnih okolnosti.
Želim svima sve najbolje! Samo optimistično! 

Ležim na kauču. Iza mene u kuhinji je hrpa prljavih sudova, ispred mene na stočiću četiri prljave čaše, prazna kesica čipsa i prazna flaša soka (sinoc sam gledao film). U sobi pored nenamešten krevet, a u ćošku prašnjavi teg koji sam kupio pre petnaest dana. Gledaju me svi i kukaju da im posvetim malo pažnje, ali ja ljubomorno čuvam greh koji me je uzeo pod svoje, LENJOST.
 
Od čega krenuti? Da li raspremati prvo ili prvo da vežbam?

Vec dvadeset dana u izolaciji nemam odgovor na ovu dilemu. Elem, stiže mi po ko zna koja poruka Teodore koja me već mesecima juri da nešto napišem za Ludum Ludum i ja polako Ludim-ludim. Počinje da mi se javlja BES. Tako da OK, krenuću od toga. Naravno, bacim pogled da vidim šta su kolege filozofirale kad gle... Pavle prvi, ko zna kad već uradio domaći. Kako mu zavidim.. Eto je i ZAVIST. Zbog njega sad ja ispadam još lenji... Palim tridesetu cigaretu, što će reći da sam PROŽDRLJIVAC i krećem.

Dakle, GREHOVI.
 
Stvori Bog čoveka i dade mu jednu sposobnost daleeeko veću nego drugim živim bićima na zemlji. Sposobnost da uči, da razume zakone u prirodi. I dade mu mogućnost izbora, da li da uopšte uči ili ne i da li da to znanje iskoristi da pomogne planeti i bićima na njoj ili da odmogne. Nažalost, pod uticajem i negovanjem grehova, ljudi su u ogromnom procentu odlučili da ne uče, samim tim da odmažu ili da uče i opet da odmognu. Možemo promeniti ovaj haos ako učimo i menjamo sebe, ako se borimo protiv naših grehova. Borimo se, menjamo sebe.
 
Mogao bih svašta još da napišem, ali scena mi je nekako bliža nego olovka. Odoh sada da raspremim ovo s**** i da vežbam malo. 
 
Vidimo se na Saligiji gde ću biti Invidia (zavist). Pozdrav!

Trenutno se ceo svet nalazi u poziciji da zavisi od ljudskih vrlina. Discipline, solidarnosti, empatije, nesebičnosti... To je pozitivno. Ali ja sa tim imam problem iz nekoliko vizura.
Prvo, zašto smo morali da dodjemo do tačke pucanja i kolabiranja sistema, da bismo definitivno utvrdili da je neophodno ulaganje u ono što je najbitnije - zdravlje.
 
Kao priče o velikim umetnicima koji su tek posthumno stekli afirmaciju. (Sad, da se razumemo, ideja bavljenja umetnošću ne bi trebalo da obiluje prvenstveno željom da se dostigne slava, ali ako neko stekne odredjene zasluge u tome čime se bavi, zašto mu ih ne bismo i dali? Ako ništa, bar da ne umre kao prosjak...)
 
Zašto i dalje traje ta trka sa naknadnom pameću, koju nikako da stignemo, ili još bolje - prestignemo? Sada stižu milioni donacija, prave se planovi kako bi se zdravstvo unapredilo, povećavaju se plate, poklanjaju se aparati, pa se čak i na “polucrno” nabavljaju... To je jedno. 
Drugi problem u uvodnoj rečenici je glagol “zavisiti”. Svet zavisi od ljudskih vrlina. Ali u praksi, paralelno sa naknadnom pameću dešava se nešto mnogo opasnije od virusa.
 
Grehovi počinju da isplivavaju. Ne u pojedincima. U masama. Samoživost, bahatost, nemar, zastrašivanje, bezosećajnost, inat, pa sve do smrtnih grehova kao što su gordost, zavist, pohlepa...bes.
 
Od dna, pa sve do vrha piramide uključen je mod preživljavanja. A kada je zver, kao što je čovek, na taj način priterana u ćošak, ona kreće da se brani životinjskim, a ne čovečnim, civilizacijskim sredstvima. Instiktom, a ne razumom. A razum pobedjuje sve. Malo je potrebno. Da čovek bude u dosluhu sa sobom. Malo... Što reče neko - To malo mož’ vola d’ubije. Ipak, nije to samo instikt.
 
Čovek je, kao i u svemu drugom, otišao korak dalje. Tako da se uz ono bazično, javlja i ono nisko i primitivno, egocentrično, samoljubivo, parazitsko. Ono što se bori za to da njegovo biće, ispred drugih bića iskonzumira sve ono što se iskonzumirati može. A kada tu nestane, prelazi se na mesto gde ima.
 
I na ovom mestu ne mogu, a da se ne setim legendarne scene iz Matriksa kada agent Smit ovu pojavu objašnjava Morfeusu, gde dolazi do konkluzije da se živ čovek u potpunosti poistovećuje sa još jednim oblikom života - virusom. 
Po mom mišljenju, taj virus je smrtonosniji. I mnogo je više potrebno da se preleži. Rehabilitacija traje izuzetno dugo. A i posle toga, može da se povrati. Tu dolazimo do pitanja karaktera. Snage volje. Da li se zadovoljavaš činjenicom da si svesno odbacio taj dar koji ti je dat i da se od jednog veličanstvenog bića pretvoriš i ostaneš ono što jedan moj prijatelj voli da nazove primitivus maximus?
 
Problem je u tome što u ovom svetu punom vernika mnogi na taj put vrline (rehabilitacije) ne žele da krenu. Oni misle da su već tamo. Da to njima nije potrebno. I onda se zadovoljavaju pukom i površnom formom, formom, formom, ubedjujući, lažući sebe da su oni to što misle da treba da jesu (koja konstrukcija...?), dok su u stvari daleko od prave istine.
 
Ja ne verujem u boga, ne pripadam nijednoj religiji. Nalazim da mi nije potrebna da bih našao svoj mir, pravac i suštinu. Ne potcenjujem druge kojima jeste. Naprotiv. Ali i ne poštujem one koje veru praktikuju iz viroznih razloga. Kada čujem da su usta puna boga, molbi i molitvi, a iza reči stoji otudjenje od prirode koja nas je sve, vernike i nevernike, ljude i životinje, organsku i neorgansku materiju stvorila, kada sebe stavljaju ispred drugog čoveka, drugih živih bića, ispred prirode (u koju ja verujem), kada čujem te neprirodne ljude koji ne vole, niti su voljeni, već su njihove reči vukovi, ogoljeni, čak više ni u jagnjećoj koži, nažalost, u meni se javlja, doduše samo jedan, ali smrtni greh - bes. Bes, ili Ira je moj lik u “Saligiji”.
 
Sasvim adekvatno, kroz život se bes često pojavi, ali uz zdrav razum, mir, pravac i suštinu, ume da se prevazidje i kanališe. Ipak, uvek su tu novi, mutirani izazovi koje nudi ovaj svet. Naročito danas. I u ovakvim okolnostima. Granice se sve više pomeraju. Pritisak je jači i veći. Kušnja je sve gora. I tu vidim dva scenarija. Ili ćemo postati jači i stabilniji, oni koji prepreke prevazilaze raciom. Ili, u suprotnom, ne bih voleo da se nalazim u koži onoga, koji nas kuša.
 
Mislim da svako od nas, pojedinačno, može da postigne mnogo protiv armije primitivusa. Da svojim primerom da do znanja drugima da postoji način, da ih ohrabri, da im ulije snagu za borbu edukacijom, vaspitanjem, pristojnošću, empatijom, verom, zdravom tradicijom i nadasve ljubavlju. I da se ne sklanjaju, nikako da se ne sklanjaju pred naletom grehova. To možemo da postignemo isključivo delanjem. Ali ne kao na kraju “Tri sestre”, kada pomenute hrabre sebe rečima “radiću, radiću, radiću”... I?
 
Ono što se kaže i odluči, u ovom slučaju, mora da se ispuni. U suprotnom... ostaje nam Saligia.
 

Možemo to nazivati slučajnošću ili predskazanjem, ali atmosfera predstave „Saligia” neodoljivo podseća na džinovski veo koji se nadvio nad svetom marta 2020. godine. Pisac i koleginica iz Ludum Luduma već se u svom tekstu osvrnula na detalje za koje bismo mogli da kažemo da se podudaraju.

Acedia, lik kog tumačim u istoimenoj predstavi, ima zadatak da opominje ostale likove da je trebalo da budu obazriviji pri svojim postupcima i da se bolje ophode prema svetu. Acedia zna da su gresi previše grešni da se iskupe za svoje činove, dok je njegov način da se iskupi za svoju lenjost upravo pokušaj neodustajanja od opomene sebe i drugih. Koliko je on na dobrom putu i koliko je uspešan ne mogu da vam odam jer ćete to videti u predstavi čim nevidljivi neprijatelj odluči da izgubi svoju virulentost.

Sedim na terasi i pitam se kako to „acedijsko“ u ljudima funkcioniše u doba izolacije, samoizolacije i karantina. Svi ljudi su, na ovaj ili onaj način, lenji. Nekome je to glavna osobina, neko dozvoli sebi da bude lenj s vremena na vreme. Ono što se sad opravdano savetuje svima jeste da budu lenji da izađu napolje bez preke potrebe, da budu lenji da se vide s prijateljima i porodicom i da budu lenji da dodirnu potencijalno zaražene površine. Respect. Nadam se da smo stvarno, ali stvarno, shvatili da nam to čuva živote.

Međutim, ponekad mi se u onlajn razgovoru ili dopisivanju s poznanicima i prijateljima učini da nam je kolektivni koeficijent inteligencije znatno opao. Pročitao sam jednom da se to dešava posle dužeg godišnjeg odmora. Gde crtamo crvenu granicu opreza pre nego što pređe u parališući strah? Da li smo stvarno, ali stvarno, svi počeli da verujemo da čim izađemo iz zgrade da izbacimo đubre virus padne s neba, drveta, poleti sa automobila ili šešira komšinice koja se vraća iz prodavnice i lepi nam se direktno za sluznicu? Ako je tako, Acedia se pita kako to da nismo svi odavno prestali da dišemo. Da li smo svi stvarno, ali stvarno, uvereni da na pakovanju pasiranog paradajza ili omiljenog čipsa leži neizbežna smrt? Ako je tako, Acedia se čudi što svi kasiri i kasirke nisu već blaženopočivši. Evo je kiša, Acedia sad mora sa terase, da sačeka da mu jave koliko je i ona opasna.

Plašim se da su ljudi postali lenji da, u moru informacija i dezinformacija, ostanu mudri.

Ovaj sumanuti trenutak zatekao je i ošamario sve nas istom merom, u isto vreme, jednako neočekivano. Pratim društvene mreže, televiziju, štampu sada više nego inače i moram da primetim kako je veo straha samo pojačao dejstvo ljudskih slabosti. S druge strane, ja sam ovaj trenutak pročitala kao znak za kolektivno usporavanje, savet da na trenutak zastanemo i vratimo se samima sebi. Zaključujem da, bez obzira što smo pod istim okolnostima, veći deo ljudi ovaj trenutak doživljava, nažalost, samo i jedino kao košmar, ali ima i nas koji uspevamo svemu ovome da damo kreativnu notu trudeći se da zaustavljeno vreme upotrebimo radeći na sebi kako bismo u niskom startu sačekali izlazak iz vakuuma koji je za drugu grupaciju ljudi samo pakao u kome žvrljaju dane iza sebe. Kako god da okrenemo, ovaj međuprostor u kom se nalazimo ja bih nazvala Saligia, po naslovu mog autorskog teksta zbog kog danas i razgovaramo.

Kada sam počela da pišem komad Saligia, znala sam da je tema aktuelna i svevremena, ali ne i da je predskazujuća. U tom trenutku, mislila sam da pišem futurističku, savremenu dramu koja se zasniva na fikciji o eventualnoj katastrofi za čovecanstvo u dalekoj budućnosti neznajući da će ta fikcija nepunih godinu dana kasnije postati planetarna realnost. Vanredno stanje u kom se nalazimo često u meni pokrene pitanje na koje i dalje ne nalazim odgovor, a to je, kako to da sam na krajnje instinktivnom nivou napisala savremenu antičku dramu koja na satiričan način upozorava čovečanstvo na sve ovo što nam se upravo dešava.

„Kada bismo bili ponositi pred oholosti, škrti nad pohlepom, razvratni prema bludi, gnevni na zavist, gordi nad proždrljivošću, lenji pred besom i besni na lenjost, ovaj svet bio bi utopija, a ne Saligia“.

Za sve one koji predstavu još uvek nisu gledali, junaci ovog komada su sedam smrtnih grehova, priča se odvija u međuprostoru Saligia, a predstava počinje citatom Biblije o nastanku sveta. U prologu se desi prvih šest dana, dok se predstava odvija u dvadeset i četiri sata (sedmog dana). Zanimljivo je da nam je premijera bila zakazana za 25. april. Nikada neću zaboraviti tu probu... I dalje u fazi za stolom. Čitali smo Danteovu „Božanstvenu komediju“ kao radnu literaturu u procesu pripremanja predstave. Jedan od glumaca čitao je naglas odlomak: „...Dante ima trideset pet godina i počinje svoje putovanje 25. aprila 1300. godine… Po srednjovekovnom predanju, 25. april je datum kada je Bog stvorio svet dok je Isus Hrist razapet na krstu istog dana kada je i iskupio svet. Papa Bonifacije VIII, dao je veliko opraštanje grehova 25. aprila...“

Tada smo shvatili da spremamo veliku i važnu stvar kako za samu umetnost, tako i za publiku. Saligia je komad koji će ostati iza svih nas kao delo koje će imati dvostruku ulogu. Naša priča upozorava, dok će nakon svega ovoga i da podseća na vreme koje nam svima jednako desilo. Saligia upravo poručuje kako treba da budemo svesni sebe samih i da shvatimo kako je ispravno delovanje svakog pojedinca u sopstvenom mikrokosmosu više nego dovoljno za kolektivni napredak. Nadam se da ćemo uspeti da izvučemo zaključak kako svaka i najmanja aktivnost individue ostavlja trag iako se u brzini života svako od nas neretko oseti kao neprimetan šraf nekog velikog mehanizma.

Saligia se dešava u postapokaliptičnoj sredini, u pustom međuprostoru, napuštenom hotelu u kom ljudi više nema. Fantastično scenografsko rešenje scenografa Miloša Todorovića dočaralo je osećaj „grada duhova“ koji mi se svakog dana ponovi kada bacim pogled preko svog balkona i vidim samo puste ulice, jer Beograd za vreme policijskog časa stvara osećaj da na istim više nema ni pasa lutalica ni mačaka. Baš kao u našoj predstavi, za vreme koje se, od početka do kraja, čuje huk vetra kroz prazne, visoke zidine scenografije koja predstavlja svet očišćen od živih bića, baš kako ulice Beograda, nažalost, izgledaju danas.

Kao autor na više frontova pri Ludum Ludum teatru (glumac, kompozitor i dramaturg), moj istraživački rad ne prestaje ni u vanrednim okolnostima. Počela sam da pišem scenario za film Saligia koji ćemo, nadam se, do kraja ove ili početkom sledeće godine, uspeti da realizujemo. U ovim trenucima izolacije nedostaje mi najviše socijalni život i nebo nad glavom, ali ne deprimiram se zbog toga. Prinuđena sam, kao i svi, da virtuelno obilazim zidove svojih poznanika i prijatelja na društvenim mrežama pa tako vršim omanji istraživački rad na temu anksioznosti. Pratim amplitude i pojedinačne borbe sa individualnim fazama straha koje se smenjuju iz sata u sat, baš kao kod sedam junaka (sedam smrtnih grehova) koji pokušavaju da se očiste od sebe samih u dvadesetčetvoročasovnom karantinu Saligia, gde su poslati i uslovljeni od strane Boga da će im se vratiti anđeosko obličje ukoliko se liše svojih grehova, odnosno sebe samih. Apsurd, zar ne?

Ne bih da propustim priliku da spomenem omiljene i najinspirativnije žanrove u umetnosti za mene-apsurd i nadrealizam. Većina ljudi je upoznata sa gotovo osmogodišnjim radom Ludum Ludum teatra pri kom se bavim obrađivanjem ova dva, meni omiljena žanra, zajedno sa svojom vrednom umetničkom posadom na našim autorskim komadima. Zašto spominjem žanrove? Ova situacija, potpuno je i jednako nadrealna svakom živom biću na planeti. Ukinuta je sloboda svim ljudima na svetu bez obzira na njihovu nevinost, zarad zaštite njihovih života od nevidljivog mikro neprijatelja po imenu Korona. Sam siže situacije u kojoj se čovečanstvo nalazi zvuči nadrealno, kao neka savremena hororistična bajka koju bih rado pogledala na velikom platnu ukoliko bi režiju potpisao Tim Barton.

Dok još na snagu nije stupila rigorozna mera o zabrani kretanja, na šetalištu Dunavskog keja, sasvim slučajno, srelo se nas par glumaca iz Ludum Ludum teatra. Na preporučenoj razdaljini zaustavili smo se i bez dogovora pozdravili autentičnim beskontaktnim koreografisanim pozdravom kojim se pozdravljaju naših sedam smrtnih junaka u predstavi. Bizarno ili ne, ali preko društvenih mreža uveliko nam se javlja publika koja se snima izvodeći naš pozdrav jer je, nažalost, apsolutno društveno pogodan u ovom trenutku, a nije fizički naporan tako da uz minimalan fizički napor može svako da ga sprovede ukoliko u obližnjoj radnji ili u redu pred apotekom sretne prijatelja ili poznanika u ovim karantinskim danima. Ako već sve ide ka tome da se beskontaktnost zadrži u budućnosti, volela bih da naš pozdrav ostane u društvu, mada sam ja od onih koji vole da se obraduju poznatom licu, da mu se zatrče u zagrljaj i obostrano čvrsto stegnu. Nadam se da će ova okolnost „Čovek je čoveku vuk“ brzo da se završi i da će ipak naš „Saligia pozdrav“ ostati u upotrebi samo u predstavi.

Ostalo je da spomenem i maske koje su još jedna od specifičnosti naše predstave, a imaju neverovatnu paralelu sa ulogama maski u našoj svakodnevici danas. S obzirom na to da je komad Saligia baziran na Bibliji, a koncipiran kao savremena antička drama, pored glavnih junaka (sedam smrtnih grehova), pojavljuje se i hor koji je homogena grupa glumaca pod maskama koja svojim obraćanjem komentariše događaje i sudbine glavnih junaka i istovremeno motiviše njihove postupke poput nevidljivog „anđeoskog savetnika“. Primećujem kako maske koje danas nosimo, kao i hor u našoj predstavi, na simboličkom nivou upravo predstavljaju otklon, zaštićenost, odaju sliku ispravnog razmišljanja, odnosno zrelog postupanja prema novonastaloj situaciji u kojoj se nalazimo. Ne mogu da ne kažem kako se zahvaljujući retkim izlascima do prodavnice apsolutno osećam kao da sam u savremenoj antičkoj drami okružena horom čiji sam član i ja.

Naša predstava Saligia trebalo je da proslavi svojih godinu dana od premijere u aprilu ove godine. Jasno je da to neće biti moguće, ali se nadam da će predstojeći veliki i značajni pozorišni festivali na koje je predstava selektovana, uspeti da se održe čim budemo pobedili ove nemile okolnosti.
Ostaje da se zahvalim na današnjem divnom i kreativnom razgovoru u ovom teškom trenutku za ceo svet, s porukom naše završne pesme iz predstave Saligia:
 „... Dok ja po tebi ulicu ostavljam čineći narod što korača u rat, pucam nad tobom gladan sitosti zavideć' drugom što te više ima, moja sveta zemljo.“