Četrdeset i prvi dan izolacije, izolacije od ljudi, zatvora ili spašavanja, udaljavanja ili zbližavanja, straha, ili junačenja, razilaženja od ljudi, ili još jačeg spajanja sa njima.
Četrdeset i prvi dan ništavila, ili svega što nam je zaista potrebno, i pre tačno toliko dana, sve je izgledalo normalno, punog i velikog zaleta, nemajući u vidu da će sve da prestane, da se zaustavi. SVE SE IPAK ZAUSTIVILO. Možda je i trebalo, moguće je da i nije. Za šta god da se uhvatim, misli su mi podeljene na obe strane, da li nam se priroda obnavlja ili je iza ovog virusa koji definitivno prisutan još neka veća sila koja dela dok smo mi obuzeti pranjem ruku i halapljivom kupovinom medicinskog alkohola.
Definitivno, nikada ne bih uzela da dubinski preispitam misli u vezi sile koja nas razdire da mi nije pre par dana drugarica i koleginica po pozorištu, glumica Teodora Ristovski, u čijem sam Ludum Ludum teatru igrala do momenta dok mi pred svima na sceni u našoj predstavi puca meniskus. To snažno pucanje kolena me je razvojilo od njenog novog pozorišnog komada „Saligia“ u kome sam svim silama želela da igram. Nazvala me je pre neko jutro i predložila da napišem tekst o trenutnoj situaciji.
Do samo skoro, lično moj život je bio tolika jurnjava, tolika drama bez ijedne pauze. Jutarnje budjenje, iskakanje iz posteljine, isplanirano, kao robot, stavljati posuđe u mašinu, veš, u drugu mašinu, priprema obroka za porodicu, dogovori, sastanci za posao, i jurnjava na časove baleta koji su bili svakodnevni i celodnevni. Mala mašinerija sa svim šrafovima u jednom. Nikada ne bih stala, oba puta je bilo prisiljeno stajanje, prvi put kidanje meniskusa, drugi put problem svetskih razmera- Covid 19.
Do 15-og marta, preovladavala rečenica „Bože pomozi mi da sve postignem“ , želja da budem dobar nastavnik baleta deci, dobar bračni drug, solidna domaćica u kući i prijatelj, sestra i ćerka. Neretko su dani u kojima žrtvujem san ne bi li postigla da zagrlim prijatelje, smejem se sa njima, ponekad i tugujem.
Strah, nema straha... Nije ga bilo ni u jednom momentu ovih proteklih mesec i kusur dana. Panika, Da, jaka panika, ne od vremena u kome smo sada, panika u razmišljanju šta ce biti sa vremenom sutra. Da li ćemo znati da se izborimo sa halapljivim proždrljivcima, to su ti isti lešinari koji su počistili sve rafove,pograbili sve za sebe. Poistovećujem ih sa onim grabljivcima koji u svakoj situaciji stavljaju sebe u prvi plan i kada im nije mesto, nametnu se kao da jeste, koketirajući sa ljudskim bolom, nameste ti sve da nije, a opet bi i moglo biti...
Kao da je sve trebalo stati. Posle dužeg vremena pravimo sva tri obroka, pričamo jedni sa drugima, imamo vremena da saslušamo, ne trošimo sumanuto, vraćamo se starim kuhinjskim receptima, mislimo jedni na druge. Nema više histeričnog presvlačenja u taxi automobilima, toliko izbezumljeni od gradske gužve, ne stižući više nigde. Stopala su odmorena od visokih štikli i pluća prodisala ne udišući više kafanski nikotin. Ne osećam više miris neokupanih tela u gužvama i nema onih nota jeftinih parfema. Jako mi fale draga lica mojih balerinica, njihova neizmerna ljubav, moji roditelji, sestre, zagrljaj bliskosti i osećaj sigurnosti, a odmorila se od ljudi koji su mi nametnuti, silom prilike, i da je do mene, sklonila bih se od njih.
Panika.. Opet panika... Da li ćemo i mi opet nositi na sebi te mirise jeftinih parfema kao u doba ’90-tih kada se na ulicama prodavao benzim i vozio golf II. Gušenje... U ovoj situaciji među prvima stradaju umetnici. Kome je umetnost potrebna kada su ljudi gladni. Ne idu ljudi praznih stomaka na časove baleta ili u pozorište da odgledaju neki novi komad ili operu. U ovo doba opstaje hrana i zdravstvo. Bez toga se ne može. (Svaka čast ljudima na udarnim radnim pozicijama)
Mnogi umetnici ostaju bez korice hleba, na ivici egzistencije, za njih je čak i jeftina nota pafema nedostižna, za mene su i oni heroji. Molim se za ljude, za profesije, za humanost, blagost, naklonost za ljubav, onu istinsku, ne fraziranu ljubav. Molim se da gordost izčezne, pohlepa i zavist nestanu. Vreme je za izlečenje. Dosta sumnje, dosta ljubomore i konstantne teorije zavere.
Ljubav... Ima puno ljubavi... Ljubav su trenutno moji online časovi baleta za decu i odrasle, svi smo tu zajedno, željni da se uspostavi skype poziv, željni jedni drugih, milina koja me nadvlada kada im čujem glas i vidim lica koja ispune srce toplinom.
I nada... Nada koja prožima je svaka rečenica izgovorena koliko je ljudi izlečeno od virusa, nada mi je svaki poziv mojih polaznika rečenicom „Nina kada ćemo u salu“. Nada su moje balerine koje pre svakog časa imaju igračke da mi pokažu, svaki novi sladoled koje su pravile sa svojim roditeljima, svoju novu balerina posteljinu, svaki novi naučeni korak... Nada... Familija i topli kakao sa njima.
Ostanite zdravi.
Četrdeset i prvi dan ništavila, ili svega što nam je zaista potrebno, i pre tačno toliko dana, sve je izgledalo normalno, punog i velikog zaleta, nemajući u vidu da će sve da prestane, da se zaustavi. SVE SE IPAK ZAUSTIVILO. Možda je i trebalo, moguće je da i nije. Za šta god da se uhvatim, misli su mi podeljene na obe strane, da li nam se priroda obnavlja ili je iza ovog virusa koji definitivno prisutan još neka veća sila koja dela dok smo mi obuzeti pranjem ruku i halapljivom kupovinom medicinskog alkohola.
Definitivno, nikada ne bih uzela da dubinski preispitam misli u vezi sile koja nas razdire da mi nije pre par dana drugarica i koleginica po pozorištu, glumica Teodora Ristovski, u čijem sam Ludum Ludum teatru igrala do momenta dok mi pred svima na sceni u našoj predstavi puca meniskus. To snažno pucanje kolena me je razvojilo od njenog novog pozorišnog komada „Saligia“ u kome sam svim silama želela da igram. Nazvala me je pre neko jutro i predložila da napišem tekst o trenutnoj situaciji.
Do samo skoro, lično moj život je bio tolika jurnjava, tolika drama bez ijedne pauze. Jutarnje budjenje, iskakanje iz posteljine, isplanirano, kao robot, stavljati posuđe u mašinu, veš, u drugu mašinu, priprema obroka za porodicu, dogovori, sastanci za posao, i jurnjava na časove baleta koji su bili svakodnevni i celodnevni. Mala mašinerija sa svim šrafovima u jednom. Nikada ne bih stala, oba puta je bilo prisiljeno stajanje, prvi put kidanje meniskusa, drugi put problem svetskih razmera- Covid 19.
Do 15-og marta, preovladavala rečenica „Bože pomozi mi da sve postignem“ , želja da budem dobar nastavnik baleta deci, dobar bračni drug, solidna domaćica u kući i prijatelj, sestra i ćerka. Neretko su dani u kojima žrtvujem san ne bi li postigla da zagrlim prijatelje, smejem se sa njima, ponekad i tugujem.
Strah, nema straha... Nije ga bilo ni u jednom momentu ovih proteklih mesec i kusur dana. Panika, Da, jaka panika, ne od vremena u kome smo sada, panika u razmišljanju šta ce biti sa vremenom sutra. Da li ćemo znati da se izborimo sa halapljivim proždrljivcima, to su ti isti lešinari koji su počistili sve rafove,pograbili sve za sebe. Poistovećujem ih sa onim grabljivcima koji u svakoj situaciji stavljaju sebe u prvi plan i kada im nije mesto, nametnu se kao da jeste, koketirajući sa ljudskim bolom, nameste ti sve da nije, a opet bi i moglo biti...
Kao da je sve trebalo stati. Posle dužeg vremena pravimo sva tri obroka, pričamo jedni sa drugima, imamo vremena da saslušamo, ne trošimo sumanuto, vraćamo se starim kuhinjskim receptima, mislimo jedni na druge. Nema više histeričnog presvlačenja u taxi automobilima, toliko izbezumljeni od gradske gužve, ne stižući više nigde. Stopala su odmorena od visokih štikli i pluća prodisala ne udišući više kafanski nikotin. Ne osećam više miris neokupanih tela u gužvama i nema onih nota jeftinih parfema. Jako mi fale draga lica mojih balerinica, njihova neizmerna ljubav, moji roditelji, sestre, zagrljaj bliskosti i osećaj sigurnosti, a odmorila se od ljudi koji su mi nametnuti, silom prilike, i da je do mene, sklonila bih se od njih.
Panika.. Opet panika... Da li ćemo i mi opet nositi na sebi te mirise jeftinih parfema kao u doba ’90-tih kada se na ulicama prodavao benzim i vozio golf II. Gušenje... U ovoj situaciji među prvima stradaju umetnici. Kome je umetnost potrebna kada su ljudi gladni. Ne idu ljudi praznih stomaka na časove baleta ili u pozorište da odgledaju neki novi komad ili operu. U ovo doba opstaje hrana i zdravstvo. Bez toga se ne može. (Svaka čast ljudima na udarnim radnim pozicijama)
Mnogi umetnici ostaju bez korice hleba, na ivici egzistencije, za njih je čak i jeftina nota pafema nedostižna, za mene su i oni heroji. Molim se za ljude, za profesije, za humanost, blagost, naklonost za ljubav, onu istinsku, ne fraziranu ljubav. Molim se da gordost izčezne, pohlepa i zavist nestanu. Vreme je za izlečenje. Dosta sumnje, dosta ljubomore i konstantne teorije zavere.
Ljubav... Ima puno ljubavi... Ljubav su trenutno moji online časovi baleta za decu i odrasle, svi smo tu zajedno, željni da se uspostavi skype poziv, željni jedni drugih, milina koja me nadvlada kada im čujem glas i vidim lica koja ispune srce toplinom.
I nada... Nada koja prožima je svaka rečenica izgovorena koliko je ljudi izlečeno od virusa, nada mi je svaki poziv mojih polaznika rečenicom „Nina kada ćemo u salu“. Nada su moje balerine koje pre svakog časa imaju igračke da mi pokažu, svaki novi sladoled koje su pravile sa svojim roditeljima, svoju novu balerina posteljinu, svaki novi naučeni korak... Nada... Familija i topli kakao sa njima.
Ostanite zdravi.
Nina Zdravković Krsmanović,
balerina
balerina
RSS Feed
