Možemo to nazivati slučajnošću ili predskazanjem, ali atmosfera predstave „Saligia” neodoljivo podseća na džinovski veo koji se nadvio nad svetom marta 2020. godine. Pisac i koleginica iz Ludum Luduma već se u svom tekstu osvrnula na detalje za koje bismo mogli da kažemo da se podudaraju.
Acedia, lik kog tumačim u istoimenoj predstavi, ima zadatak da opominje ostale likove da je trebalo da budu obazriviji pri svojim postupcima i da se bolje ophode prema svetu. Acedia zna da su gresi previše grešni da se iskupe za svoje činove, dok je njegov način da se iskupi za svoju lenjost upravo pokušaj neodustajanja od opomene sebe i drugih. Koliko je on na dobrom putu i koliko je uspešan ne mogu da vam odam jer ćete to videti u predstavi čim nevidljivi neprijatelj odluči da izgubi svoju virulentost.
Sedim na terasi i pitam se kako to „acedijsko“ u ljudima funkcioniše u doba izolacije, samoizolacije i karantina. Svi ljudi su, na ovaj ili onaj način, lenji. Nekome je to glavna osobina, neko dozvoli sebi da bude lenj s vremena na vreme. Ono što se sad opravdano savetuje svima jeste da budu lenji da izađu napolje bez preke potrebe, da budu lenji da se vide s prijateljima i porodicom i da budu lenji da dodirnu potencijalno zaražene površine. Respect. Nadam se da smo stvarno, ali stvarno, shvatili da nam to čuva živote.
Međutim, ponekad mi se u onlajn razgovoru ili dopisivanju s poznanicima i prijateljima učini da nam je kolektivni koeficijent inteligencije znatno opao. Pročitao sam jednom da se to dešava posle dužeg godišnjeg odmora. Gde crtamo crvenu granicu opreza pre nego što pređe u parališući strah? Da li smo stvarno, ali stvarno, svi počeli da verujemo da čim izađemo iz zgrade da izbacimo đubre virus padne s neba, drveta, poleti sa automobila ili šešira komšinice koja se vraća iz prodavnice i lepi nam se direktno za sluznicu? Ako je tako, Acedia se pita kako to da nismo svi odavno prestali da dišemo. Da li smo svi stvarno, ali stvarno, uvereni da na pakovanju pasiranog paradajza ili omiljenog čipsa leži neizbežna smrt? Ako je tako, Acedia se čudi što svi kasiri i kasirke nisu već blaženopočivši. Evo je kiša, Acedia sad mora sa terase, da sačeka da mu jave koliko je i ona opasna.
Plašim se da su ljudi postali lenji da, u moru informacija i dezinformacija, ostanu mudri.
Acedia, lik kog tumačim u istoimenoj predstavi, ima zadatak da opominje ostale likove da je trebalo da budu obazriviji pri svojim postupcima i da se bolje ophode prema svetu. Acedia zna da su gresi previše grešni da se iskupe za svoje činove, dok je njegov način da se iskupi za svoju lenjost upravo pokušaj neodustajanja od opomene sebe i drugih. Koliko je on na dobrom putu i koliko je uspešan ne mogu da vam odam jer ćete to videti u predstavi čim nevidljivi neprijatelj odluči da izgubi svoju virulentost.
Sedim na terasi i pitam se kako to „acedijsko“ u ljudima funkcioniše u doba izolacije, samoizolacije i karantina. Svi ljudi su, na ovaj ili onaj način, lenji. Nekome je to glavna osobina, neko dozvoli sebi da bude lenj s vremena na vreme. Ono što se sad opravdano savetuje svima jeste da budu lenji da izađu napolje bez preke potrebe, da budu lenji da se vide s prijateljima i porodicom i da budu lenji da dodirnu potencijalno zaražene površine. Respect. Nadam se da smo stvarno, ali stvarno, shvatili da nam to čuva živote.
Međutim, ponekad mi se u onlajn razgovoru ili dopisivanju s poznanicima i prijateljima učini da nam je kolektivni koeficijent inteligencije znatno opao. Pročitao sam jednom da se to dešava posle dužeg godišnjeg odmora. Gde crtamo crvenu granicu opreza pre nego što pređe u parališući strah? Da li smo stvarno, ali stvarno, svi počeli da verujemo da čim izađemo iz zgrade da izbacimo đubre virus padne s neba, drveta, poleti sa automobila ili šešira komšinice koja se vraća iz prodavnice i lepi nam se direktno za sluznicu? Ako je tako, Acedia se pita kako to da nismo svi odavno prestali da dišemo. Da li smo svi stvarno, ali stvarno, uvereni da na pakovanju pasiranog paradajza ili omiljenog čipsa leži neizbežna smrt? Ako je tako, Acedia se čudi što svi kasiri i kasirke nisu već blaženopočivši. Evo je kiša, Acedia sad mora sa terase, da sačeka da mu jave koliko je i ona opasna.
Plašim se da su ljudi postali lenji da, u moru informacija i dezinformacija, ostanu mudri.
RSS Feed
