Ukinuta je sloboda svim ljudima na svetu bez obzira na njihovu nevinost, zarad zaštite njihovih života od nevidljivog mikro neprijatelja po imenu Korona.

Ovaj sumanuti trenutak zatekao je i ošamario sve nas istom merom, u isto vreme, jednako neočekivano. Pratim društvene mreže, televiziju, štampu sada više nego inače i moram da primetim kako je veo straha samo pojačao dejstvo ljudskih slabosti. S druge strane, ja sam ovaj trenutak pročitala kao znak za kolektivno usporavanje, savet da na trenutak zastanemo i vratimo se samima sebi. Zaključujem da, bez obzira što smo pod istim okolnostima, veći deo ljudi ovaj trenutak doživljava, nažalost, samo i jedino kao košmar, ali ima i nas koji uspevamo svemu ovome da damo kreativnu notu trudeći se da zaustavljeno vreme upotrebimo radeći na sebi kako bismo u niskom startu sačekali izlazak iz vakuuma koji je za drugu grupaciju ljudi samo pakao u kome žvrljaju dane iza sebe. Kako god da okrenemo, ovaj međuprostor u kom se nalazimo ja bih nazvala Saligia, po naslovu mog autorskog teksta zbog kog danas i razgovaramo.

Kada sam počela da pišem komad Saligia, znala sam da je tema aktuelna i svevremena, ali ne i da je predskazujuća. U tom trenutku, mislila sam da pišem futurističku, savremenu dramu koja se zasniva na fikciji o eventualnoj katastrofi za čovecanstvo u dalekoj budućnosti neznajući da će ta fikcija nepunih godinu dana kasnije postati planetarna realnost. Vanredno stanje u kom se nalazimo često u meni pokrene pitanje na koje i dalje ne nalazim odgovor, a to je, kako to da sam na krajnje instinktivnom nivou napisala savremenu antičku dramu koja na satiričan način upozorava čovečanstvo na sve ovo što nam se upravo dešava.

„Kada bismo bili ponositi pred oholosti, škrti nad pohlepom, razvratni prema bludi, gnevni na zavist, gordi nad proždrljivošću, lenji pred besom i besni na lenjost, ovaj svet bio bi utopija, a ne Saligia“.

Za sve one koji predstavu još uvek nisu gledali, junaci ovog komada su sedam smrtnih grehova, priča se odvija u međuprostoru Saligia, a predstava počinje citatom Biblije o nastanku sveta. U prologu se desi prvih šest dana, dok se predstava odvija u dvadeset i četiri sata (sedmog dana). Zanimljivo je da nam je premijera bila zakazana za 25. april. Nikada neću zaboraviti tu probu... I dalje u fazi za stolom. Čitali smo Danteovu „Božanstvenu komediju“ kao radnu literaturu u procesu pripremanja predstave. Jedan od glumaca čitao je naglas odlomak: „...Dante ima trideset pet godina i počinje svoje putovanje 25. aprila 1300. godine… Po srednjovekovnom predanju, 25. april je datum kada je Bog stvorio svet dok je Isus Hrist razapet na krstu istog dana kada je i iskupio svet. Papa Bonifacije VIII, dao je veliko opraštanje grehova 25. aprila...“

Tada smo shvatili da spremamo veliku i važnu stvar kako za samu umetnost, tako i za publiku. Saligia je komad koji će ostati iza svih nas kao delo koje će imati dvostruku ulogu. Naša priča upozorava, dok će nakon svega ovoga i da podseća na vreme koje nam svima jednako desilo. Saligia upravo poručuje kako treba da budemo svesni sebe samih i da shvatimo kako je ispravno delovanje svakog pojedinca u sopstvenom mikrokosmosu više nego dovoljno za kolektivni napredak. Nadam se da ćemo uspeti da izvučemo zaključak kako svaka i najmanja aktivnost individue ostavlja trag iako se u brzini života svako od nas neretko oseti kao neprimetan šraf nekog velikog mehanizma.

Saligia se dešava u postapokaliptičnoj sredini, u pustom međuprostoru, napuštenom hotelu u kom ljudi više nema. Fantastično scenografsko rešenje scenografa Miloša Todorovića dočaralo je osećaj „grada duhova“ koji mi se svakog dana ponovi kada bacim pogled preko svog balkona i vidim samo puste ulice, jer Beograd za vreme policijskog časa stvara osećaj da na istim više nema ni pasa lutalica ni mačaka. Baš kao u našoj predstavi, za vreme koje se, od početka do kraja, čuje huk vetra kroz prazne, visoke zidine scenografije koja predstavlja svet očišćen od živih bića, baš kako ulice Beograda, nažalost, izgledaju danas.

Kao autor na više frontova pri Ludum Ludum teatru (glumac, kompozitor i dramaturg), moj istraživački rad ne prestaje ni u vanrednim okolnostima. Počela sam da pišem scenario za film Saligia koji ćemo, nadam se, do kraja ove ili početkom sledeće godine, uspeti da realizujemo. U ovim trenucima izolacije nedostaje mi najviše socijalni život i nebo nad glavom, ali ne deprimiram se zbog toga. Prinuđena sam, kao i svi, da virtuelno obilazim zidove svojih poznanika i prijatelja na društvenim mrežama pa tako vršim omanji istraživački rad na temu anksioznosti. Pratim amplitude i pojedinačne borbe sa individualnim fazama straha koje se smenjuju iz sata u sat, baš kao kod sedam junaka (sedam smrtnih grehova) koji pokušavaju da se očiste od sebe samih u dvadesetčetvoročasovnom karantinu Saligia, gde su poslati i uslovljeni od strane Boga da će im se vratiti anđeosko obličje ukoliko se liše svojih grehova, odnosno sebe samih. Apsurd, zar ne?

Ne bih da propustim priliku da spomenem omiljene i najinspirativnije žanrove u umetnosti za mene-apsurd i nadrealizam. Većina ljudi je upoznata sa gotovo osmogodišnjim radom Ludum Ludum teatra pri kom se bavim obrađivanjem ova dva, meni omiljena žanra, zajedno sa svojom vrednom umetničkom posadom na našim autorskim komadima. Zašto spominjem žanrove? Ova situacija, potpuno je i jednako nadrealna svakom živom biću na planeti. Ukinuta je sloboda svim ljudima na svetu bez obzira na njihovu nevinost, zarad zaštite njihovih života od nevidljivog mikro neprijatelja po imenu Korona. Sam siže situacije u kojoj se čovečanstvo nalazi zvuči nadrealno, kao neka savremena hororistična bajka koju bih rado pogledala na velikom platnu ukoliko bi režiju potpisao Tim Barton.

Dok još na snagu nije stupila rigorozna mera o zabrani kretanja, na šetalištu Dunavskog keja, sasvim slučajno, srelo se nas par glumaca iz Ludum Ludum teatra. Na preporučenoj razdaljini zaustavili smo se i bez dogovora pozdravili autentičnim beskontaktnim koreografisanim pozdravom kojim se pozdravljaju naših sedam smrtnih junaka u predstavi. Bizarno ili ne, ali preko društvenih mreža uveliko nam se javlja publika koja se snima izvodeći naš pozdrav jer je, nažalost, apsolutno društveno pogodan u ovom trenutku, a nije fizički naporan tako da uz minimalan fizički napor može svako da ga sprovede ukoliko u obližnjoj radnji ili u redu pred apotekom sretne prijatelja ili poznanika u ovim karantinskim danima. Ako već sve ide ka tome da se beskontaktnost zadrži u budućnosti, volela bih da naš pozdrav ostane u društvu, mada sam ja od onih koji vole da se obraduju poznatom licu, da mu se zatrče u zagrljaj i obostrano čvrsto stegnu. Nadam se da će ova okolnost „Čovek je čoveku vuk“ brzo da se završi i da će ipak naš „Saligia pozdrav“ ostati u upotrebi samo u predstavi.

Ostalo je da spomenem i maske koje su još jedna od specifičnosti naše predstave, a imaju neverovatnu paralelu sa ulogama maski u našoj svakodnevici danas. S obzirom na to da je komad Saligia baziran na Bibliji, a koncipiran kao savremena antička drama, pored glavnih junaka (sedam smrtnih grehova), pojavljuje se i hor koji je homogena grupa glumaca pod maskama koja svojim obraćanjem komentariše događaje i sudbine glavnih junaka i istovremeno motiviše njihove postupke poput nevidljivog „anđeoskog savetnika“. Primećujem kako maske koje danas nosimo, kao i hor u našoj predstavi, na simboličkom nivou upravo predstavljaju otklon, zaštićenost, odaju sliku ispravnog razmišljanja, odnosno zrelog postupanja prema novonastaloj situaciji u kojoj se nalazimo. Ne mogu da ne kažem kako se zahvaljujući retkim izlascima do prodavnice apsolutno osećam kao da sam u savremenoj antičkoj drami okružena horom čiji sam član i ja.

Naša predstava Saligia trebalo je da proslavi svojih godinu dana od premijere u aprilu ove godine. Jasno je da to neće biti moguće, ali se nadam da će predstojeći veliki i značajni pozorišni festivali na koje je predstava selektovana, uspeti da se održe čim budemo pobedili ove nemile okolnosti.
Ostaje da se zahvalim na današnjem divnom i kreativnom razgovoru u ovom teškom trenutku za ceo svet, s porukom naše završne pesme iz predstave Saligia:
 „... Dok ja po tebi ulicu ostavljam čineći narod što korača u rat, pucam nad tobom gladan sitosti zavideć' drugom što te više ima, moja sveta zemljo.“

Vidimo se u pozorištu čim budemo izašli iz svojih kuća koje sada nikako ne treba da napuštamo.

fotografi: Tanja Drobnjak i Vladimir Jablanov