Trenutno se ceo svet nalazi u poziciji da zavisi od ljudskih vrlina. Discipline, solidarnosti, empatije, nesebičnosti... To je pozitivno. Ali ja sa tim imam problem iz nekoliko vizura.
Prvo, zašto smo morali da dodjemo do tačke pucanja i kolabiranja sistema, da bismo definitivno utvrdili da je neophodno ulaganje u ono što je najbitnije - zdravlje.
Kao priče o velikim umetnicima koji su tek posthumno stekli afirmaciju. (Sad, da se razumemo, ideja bavljenja umetnošću ne bi trebalo da obiluje prvenstveno željom da se dostigne slava, ali ako neko stekne odredjene zasluge u tome čime se bavi, zašto mu ih ne bismo i dali? Ako ništa, bar da ne umre kao prosjak...)
Zašto i dalje traje ta trka sa naknadnom pameću, koju nikako da stignemo, ili još bolje - prestignemo? Sada stižu milioni donacija, prave se planovi kako bi se zdravstvo unapredilo, povećavaju se plate, poklanjaju se aparati, pa se čak i na “polucrno” nabavljaju... To je jedno.
Drugi problem u uvodnoj rečenici je glagol “zavisiti”. Svet zavisi od ljudskih vrlina. Ali u praksi, paralelno sa naknadnom pameću dešava se nešto mnogo opasnije od virusa.
Grehovi počinju da isplivavaju. Ne u pojedincima. U masama. Samoživost, bahatost, nemar, zastrašivanje, bezosećajnost, inat, pa sve do smrtnih grehova kao što su gordost, zavist, pohlepa...bes.
Od dna, pa sve do vrha piramide uključen je mod preživljavanja. A kada je zver, kao što je čovek, na taj način priterana u ćošak, ona kreće da se brani životinjskim, a ne čovečnim, civilizacijskim sredstvima. Instiktom, a ne razumom. A razum pobedjuje sve. Malo je potrebno. Da čovek bude u dosluhu sa sobom. Malo... Što reče neko - To malo mož’ vola d’ubije. Ipak, nije to samo instikt.
Čovek je, kao i u svemu drugom, otišao korak dalje. Tako da se uz ono bazično, javlja i ono nisko i primitivno, egocentrično, samoljubivo, parazitsko. Ono što se bori za to da njegovo biće, ispred drugih bića iskonzumira sve ono što se iskonzumirati može. A kada tu nestane, prelazi se na mesto gde ima.
I na ovom mestu ne mogu, a da se ne setim legendarne scene iz Matriksa kada agent Smit ovu pojavu objašnjava Morfeusu, gde dolazi do konkluzije da se živ čovek u potpunosti poistovećuje sa još jednim oblikom života - virusom.
Po mom mišljenju, taj virus je smrtonosniji. I mnogo je više potrebno da se preleži. Rehabilitacija traje izuzetno dugo. A i posle toga, može da se povrati. Tu dolazimo do pitanja karaktera. Snage volje. Da li se zadovoljavaš činjenicom da si svesno odbacio taj dar koji ti je dat i da se od jednog veličanstvenog bića pretvoriš i ostaneš ono što jedan moj prijatelj voli da nazove primitivus maximus?
Problem je u tome što u ovom svetu punom vernika mnogi na taj put vrline (rehabilitacije) ne žele da krenu. Oni misle da su već tamo. Da to njima nije potrebno. I onda se zadovoljavaju pukom i površnom formom, formom, formom, ubedjujući, lažući sebe da su oni to što misle da treba da jesu (koja konstrukcija...?), dok su u stvari daleko od prave istine.
Ja ne verujem u boga, ne pripadam nijednoj religiji. Nalazim da mi nije potrebna da bih našao svoj mir, pravac i suštinu. Ne potcenjujem druge kojima jeste. Naprotiv. Ali i ne poštujem one koje veru praktikuju iz viroznih razloga. Kada čujem da su usta puna boga, molbi i molitvi, a iza reči stoji otudjenje od prirode koja nas je sve, vernike i nevernike, ljude i životinje, organsku i neorgansku materiju stvorila, kada sebe stavljaju ispred drugog čoveka, drugih živih bića, ispred prirode (u koju ja verujem), kada čujem te neprirodne ljude koji ne vole, niti su voljeni, već su njihove reči vukovi, ogoljeni, čak više ni u jagnjećoj koži, nažalost, u meni se javlja, doduše samo jedan, ali smrtni greh - bes. Bes, ili Ira je moj lik u “Saligiji”.
Sasvim adekvatno, kroz život se bes često pojavi, ali uz zdrav razum, mir, pravac i suštinu, ume da se prevazidje i kanališe. Ipak, uvek su tu novi, mutirani izazovi koje nudi ovaj svet. Naročito danas. I u ovakvim okolnostima. Granice se sve više pomeraju. Pritisak je jači i veći. Kušnja je sve gora. I tu vidim dva scenarija. Ili ćemo postati jači i stabilniji, oni koji prepreke prevazilaze raciom. Ili, u suprotnom, ne bih voleo da se nalazim u koži onoga, koji nas kuša.
Mislim da svako od nas, pojedinačno, može da postigne mnogo protiv armije primitivusa. Da svojim primerom da do znanja drugima da postoji način, da ih ohrabri, da im ulije snagu za borbu edukacijom, vaspitanjem, pristojnošću, empatijom, verom, zdravom tradicijom i nadasve ljubavlju. I da se ne sklanjaju, nikako da se ne sklanjaju pred naletom grehova. To možemo da postignemo isključivo delanjem. Ali ne kao na kraju “Tri sestre”, kada pomenute hrabre sebe rečima “radiću, radiću, radiću”... I?
Ono što se kaže i odluči, u ovom slučaju, mora da se ispuni. U suprotnom... ostaje nam Saligia.
Prvo, zašto smo morali da dodjemo do tačke pucanja i kolabiranja sistema, da bismo definitivno utvrdili da je neophodno ulaganje u ono što je najbitnije - zdravlje.
Kao priče o velikim umetnicima koji su tek posthumno stekli afirmaciju. (Sad, da se razumemo, ideja bavljenja umetnošću ne bi trebalo da obiluje prvenstveno željom da se dostigne slava, ali ako neko stekne odredjene zasluge u tome čime se bavi, zašto mu ih ne bismo i dali? Ako ništa, bar da ne umre kao prosjak...)
Zašto i dalje traje ta trka sa naknadnom pameću, koju nikako da stignemo, ili još bolje - prestignemo? Sada stižu milioni donacija, prave se planovi kako bi se zdravstvo unapredilo, povećavaju se plate, poklanjaju se aparati, pa se čak i na “polucrno” nabavljaju... To je jedno.
Drugi problem u uvodnoj rečenici je glagol “zavisiti”. Svet zavisi od ljudskih vrlina. Ali u praksi, paralelno sa naknadnom pameću dešava se nešto mnogo opasnije od virusa.
Grehovi počinju da isplivavaju. Ne u pojedincima. U masama. Samoživost, bahatost, nemar, zastrašivanje, bezosećajnost, inat, pa sve do smrtnih grehova kao što su gordost, zavist, pohlepa...bes.
Od dna, pa sve do vrha piramide uključen je mod preživljavanja. A kada je zver, kao što je čovek, na taj način priterana u ćošak, ona kreće da se brani životinjskim, a ne čovečnim, civilizacijskim sredstvima. Instiktom, a ne razumom. A razum pobedjuje sve. Malo je potrebno. Da čovek bude u dosluhu sa sobom. Malo... Što reče neko - To malo mož’ vola d’ubije. Ipak, nije to samo instikt.
Čovek je, kao i u svemu drugom, otišao korak dalje. Tako da se uz ono bazično, javlja i ono nisko i primitivno, egocentrično, samoljubivo, parazitsko. Ono što se bori za to da njegovo biće, ispred drugih bića iskonzumira sve ono što se iskonzumirati može. A kada tu nestane, prelazi se na mesto gde ima.
I na ovom mestu ne mogu, a da se ne setim legendarne scene iz Matriksa kada agent Smit ovu pojavu objašnjava Morfeusu, gde dolazi do konkluzije da se živ čovek u potpunosti poistovećuje sa još jednim oblikom života - virusom.
Po mom mišljenju, taj virus je smrtonosniji. I mnogo je više potrebno da se preleži. Rehabilitacija traje izuzetno dugo. A i posle toga, može da se povrati. Tu dolazimo do pitanja karaktera. Snage volje. Da li se zadovoljavaš činjenicom da si svesno odbacio taj dar koji ti je dat i da se od jednog veličanstvenog bića pretvoriš i ostaneš ono što jedan moj prijatelj voli da nazove primitivus maximus?
Problem je u tome što u ovom svetu punom vernika mnogi na taj put vrline (rehabilitacije) ne žele da krenu. Oni misle da su već tamo. Da to njima nije potrebno. I onda se zadovoljavaju pukom i površnom formom, formom, formom, ubedjujući, lažući sebe da su oni to što misle da treba da jesu (koja konstrukcija...?), dok su u stvari daleko od prave istine.
Ja ne verujem u boga, ne pripadam nijednoj religiji. Nalazim da mi nije potrebna da bih našao svoj mir, pravac i suštinu. Ne potcenjujem druge kojima jeste. Naprotiv. Ali i ne poštujem one koje veru praktikuju iz viroznih razloga. Kada čujem da su usta puna boga, molbi i molitvi, a iza reči stoji otudjenje od prirode koja nas je sve, vernike i nevernike, ljude i životinje, organsku i neorgansku materiju stvorila, kada sebe stavljaju ispred drugog čoveka, drugih živih bića, ispred prirode (u koju ja verujem), kada čujem te neprirodne ljude koji ne vole, niti su voljeni, već su njihove reči vukovi, ogoljeni, čak više ni u jagnjećoj koži, nažalost, u meni se javlja, doduše samo jedan, ali smrtni greh - bes. Bes, ili Ira je moj lik u “Saligiji”.
Sasvim adekvatno, kroz život se bes često pojavi, ali uz zdrav razum, mir, pravac i suštinu, ume da se prevazidje i kanališe. Ipak, uvek su tu novi, mutirani izazovi koje nudi ovaj svet. Naročito danas. I u ovakvim okolnostima. Granice se sve više pomeraju. Pritisak je jači i veći. Kušnja je sve gora. I tu vidim dva scenarija. Ili ćemo postati jači i stabilniji, oni koji prepreke prevazilaze raciom. Ili, u suprotnom, ne bih voleo da se nalazim u koži onoga, koji nas kuša.
Mislim da svako od nas, pojedinačno, može da postigne mnogo protiv armije primitivusa. Da svojim primerom da do znanja drugima da postoji način, da ih ohrabri, da im ulije snagu za borbu edukacijom, vaspitanjem, pristojnošću, empatijom, verom, zdravom tradicijom i nadasve ljubavlju. I da se ne sklanjaju, nikako da se ne sklanjaju pred naletom grehova. To možemo da postignemo isključivo delanjem. Ali ne kao na kraju “Tri sestre”, kada pomenute hrabre sebe rečima “radiću, radiću, radiću”... I?
Ono što se kaže i odluči, u ovom slučaju, mora da se ispuni. U suprotnom... ostaje nam Saligia.
Pavle Jerinić, glumac
Vidimo se u pozorištu čim budemo mogli da izlazimo iz svojih kuća koje sada nikako ne treba da napuštamo
#KodKućeJeNajlepše
#KodKućeJeNajlepše
RSS Feed
